Web sajt ==> PREDRAG ALIC <== Skolovanje

Od rođenja do 18. oktobra 1951 godine živeo sam u Beogradu i završio Osnovnu školu, Nižu gimnaziju i dva razreda Srednje tehničke škole, hemijski odsek.


I. razred osnovne srpsko-nemačke škole u Beogradu 1942. g.	IV. razred osnovne škole u Beogradu 1945. g.	I. razred STŠ "Petar Drapšin"- hemijski odsek u Beogradu

U leto 1951. godine konkurišem za Školu aktivnih oficira avijacije (ŠAOA). Posle sistematskog lekarskog pregleda i provere o podobnosti u opštini boravka (Zvezdari - Beograd), primljen sam u 8. klasu ŠAOA.
I tako, 18. okobra 1951. godine čuvenim Ćirom , uzani kolosek , polazim iz Beograda preko: Lazarevca, Lajkovca, Valjeva, Kosjerića, Požege, Užica, Kremne, Goražda, Pala, Sarajeva, Konjica, Jablanice i posle 24 časovnog putovanja stižem u Mostar.

Voz Ćira

Šargan

Mostar

20. oktobra javljam se u Zapadni logor kod Veležovog fudbalskog stadiona, gde obuka novodošlim pitomcima počinje sa šišanjem, kupanjem, uniformisanjem, postrojavanjem; znači početak vojničkog drila.


Moja prva slika u radnoj uniformi 1952. g.	I. četa VIII klase - komandir čete kapetan I kl. Mile Zatezalo	I. četa VIII klase - komandir čete kapetan I kl. Mile Zatezalo	Ja, 1952. g.

1. novembra počinju predavanja i strojeva obuka. Predmeti su bili opšte obrazovni kao Srpsko-hrvatski jezik, Matematika, Fizika, Geografija sa topografijom, Istorija ratova, Služba veze. Politička nastava je bila jedan od glavnijih predmeta. Naravno, fizičkom vaspitanju se poklanjala velika pažnja. Strojeva obuka se sastojala uvežbavanju strojevih radnji, kopanju tranšeja i saobraćajnica, izlazili na zborno mesto prilikom noćnog uzbunjivanja. Sećam se da smo jedne noći imali 25 uzbunjivanja i ujutro bili na redovnim predavanjima sa početkom u 08.00 časova.

Nedeljom u prepodnevnim satima slušali smo predavanja o klasicima i njihovim kompozicijama uz izvođenje kompozicija revijalnog orkestra Komande garnizona Mostar.

Takođe smo imali i predavanja o lepom ponašanju (Bontonu).

U junu smo krenuli na vrlo naporan noćni marš dužine od oko 50 km na relaciji Mostar - Blagaj – Nevesinje – Kifino selo. Na Ljubovića brdu smo u poljskim uslovima logorovanja skoro 3 meseca izučavali pešadisko borbeno pravilo (pojedinac, odeljenje, vod i četa u napadu i odbrani), topografiju, teoriju i praksu gađanja iz pešadiskog naoružanja i stražarsku službu.


Logorovanje - Nevesinje 1952. g.	Logorovanje - Nevesinje 1952. g.	Moj drug Aleksandar Radovanović - Pop i ja

Povratak sa logorovanja je takođe izveden kao noćni marš, ali tada daleko lakše jer smo bili puni kondicije. U zoru smo se postrojili između Blagaja i Bune i paradno umarširali u Mostar. Putem razglasa u gradu se čulo: Pitomci se vraćaju sa letovanja. Dolaskom u Zapadni logor dobili smo čin desetara.

Sledi odsustvo (godišnji odmor), gde odlazimo sveže ošišani nularicom.

Beograd, septembar 1952. g.

Po povratku sa godišnjeg odmora u oktobru nastavlja se školovanje u 2. godini. Sad su premeti pretežno stručni: Aerodinamika, Vazduhoplovna tehnika, Vazduhoplovna navigacija, Gađanje raketiranje i bombardovanje, Taktika avijacije, Protiv nuklearno hemisko biološka odbrana, Taktika KoV-a, Vazduhoplovna meteorologija, Aerofoto snimanje, a od političkih predmeta: Politička ekonomija, aktuelnosti, i Peti kongres KPJ. Sećam se, tada je bio načelnik vojnog i civinog kabineta u Titovom maršalatu general-major Ljubodrag Đurić koji je uzimajući reč govorio o komunističkom nemoralu, što je pogodilo jedan broj kongresnih delegata. Epilog diskusuje je da je general odveden u zatvor iz kongresne dvorane u Zagrebu i da je na jedvite jade sačuvao živu glavu. Ražalovan je i ostao je bez posla. Platio je svoju komunističku iskrenost.

Krajem januara 1953. godine počinje obuka i priprema za skakanje padobranom. Na aerodromu Rodoč u Mostaru 14. februara 8. klasa ŠAOA izvršila je skok padobranom iz nemačkog tromotornog Junkers-a JU – 52 sa visine od 600 metara.

Junkers JU-52

Oko 20. februara , podeljeni smo u četiri eskadrile, ja sam pripao 2. eskadrili 105 školskog puka. Druga i Četvrta prevozi se Ćirom (uzani kolosek) od Mostara preko Huma, Bileća do Nikšića, a Prva i Treća eskadrila produžava preko Danilovgrada do Titograda, današnje Podgorice.

Koristim priliku da nešto napišem o zbivanjima na aerodromu Kapino polje kod Nikšića, posle kapitulacije Jugoslavije 1941. godine, nije u vezi 8. klase, ali da se zna!

Sa tog aerodroma je napustio Jugoslaviju NJ.K.V. Kralj Petar II Karađorđević,

Petar II Karađorđević

Vlada i piloti koji bi uz kraću obuku ili preobuku, nastavili sa borbom izvan svoje zemlje, samo pučisti od 27. marta. 14. aprila poletelo je 10 bombardera "Savoja Marchetti SM 79K" prema Atini.

Savoja Marchetti SM-79K

U jednom od njih je bio Kralj Petar II Karađorđević sa pratnjom, a avionom je upravljao, kapetan Ivan Dominko. Avion je bio iz 262 eskadrile Samostalne 81. bombarderske grupe i nosio je eskadrilski broj 13. Kralj je iz Atine odleteo britanskim hidroavionom prema Kairu i Aleksandriji. Novčanice i zlato Narodne banke stigli su u Nikšić kamionima.Vojnici su primali akontaciju do 15.000, podoficiri 30.000, a oficiri 50.000 dinara. To važi samo za one koji su tada bili na Kapinom polju. Radi poređenja učitelj je tada imao platu 600 dinara. Dinar je bio konvertbilan i menjali su ga u Kairu u engleske funte. Ostatak novčanica spaljen u okolini Nikšića. Prema sećanju majora Svetozara Lolića od 204 sanduka zlata, avionima je prebačeno samo 18. Major Lolić je prevezao do Atine kraljev prtljag i dragocenosti! Šta je sa ostalim zlatom nezna. Navodi su uzeti iz albuma kragujevčanina majora Milivoja Mišovića.

Da se vratim mojoj 8. klasi.

24. februara, na aerodromu Kapino polje (Nikšić) podeljeni smo u grupe. Jedna grupa je sačinjavala: Nastavnik, 4 do 5 pitomaca i avion tipa Aero – 2, domaće proizvodnje na kom ćemo vršiti obuku.

Počela je zemaljska priprema za letenje, koja je trajala mesec dana. Svaka grupa je imala svoj kvadrat sa svim elementima školskog kruga i za svaku tačku smo znali šta, gde i kako da se postupi.

Po običaju, pilot najbolje pamti i najviše voli svog prvog nastavnika letenja, pa tako i ja. Moj nastavnik je bio potporučnik Milorad Mića Jakovljević, on je za mene bio najbolji pilot na svetu i sve što mi je pokazao i naučio u pilotaži uspešno sam koristio u 40. godišnjoj pilotskoj karijeri. To zaista ne mogu nikad da mu zaboravim.

Moj nastavnik letenja Mića Jakovljević i ja, 20. juni 1953. g.

Neka mu je večna slava i hvala.


Moja grupa kod Miće Jakovljevića, 1953. g.	Ista grupa na proslavi 20. godišnjice, 1974. g.

24. marta 1953. godine počeo sam da učim letenje na školskom avionu tipa "Aero – 2" i do 22. jula iste godine naleteo sam na duploj komandi i samostalno oko 270 letova sa 106 časova. Posle svakog završenog letačkog dana grupa je morala da dobro očisti svoj avion u suprotnom bila bi kažnjena ne letenjem sledećeg letačkog dana. Završni ispit je grupni let u satavu eskadrile devetorka u formaciji klin, smaknuti poredak.

Aero-2

Po završetku obuke na početnom tipu vraćamo se opet Ćirom u Mostar.

Unapređuju nas u čin vodnika i saopštavaju nam da imamo pravo na dužinu kose 5 cantimetara. Naredba je nosila datum od pre 15 dana, a nas ošišaše do gole kože pet dana pre odlaska na odsustvo.

Po povratku sa drugog odsustva, škola je prerasla u Vojnu vazduhoplovnu akademiju, dobijamo kamgarn uniforme, samo za izlaske, a uz te uniforme se ne nosi opasač. To je bila uniforma sa novim oznakama i nepoznata, pa su nas pozdravljali i oficiri zaključno sa kapetanom I klase. U toku zimskih meseci nastavlja se teoretska nastava, završni ispiti i priprema za 2. skok padobranom.


81. odeljenje - jesen 1953. g. posle godišnjeg odmora	81. odeljenje - jesen 1953. g. sa pukovnikom Glumac Brankom, komandantom zapadnog logora i komandantom 8. klase, kapetanom I kl. Fetahom Delićem

Drugi skok padobranom izvršili smo 13. marta 1954. godine takođe na aerodromu Rodoč kod Mostara iz JU – 52 sa 600 metara visine.

Krajem marta meseca opet na put našim popularnim Ćirom i to od Mostara preko Jablanice, Konjica, Sarajeva, zatim vozom normalnog koloseka preko Zenice, Zavidovića, Doboja do Banjaluke.

Raspoređen sam u prvu eskadrilu 104. školskog puka.

Nastavnik mi je bio potporučnik Ranković Milovan. Počela je zemaljska priprema za letenje na prelazno školsko – borbenom avionu tipa 213, takođe domaće proizvodnje.

15. aprila 1954. godine počeli smo sa letenjem po školskom krugu, pilotažnoj zoni, grupnom letenju, tad smo imali i obuku u gađanju ciljeva na zemlji, bombardovanju iz obrušavanja i iz brišućeg leta, uvežbavali smo i maršrutne letove kao i brišuće letove.

Pošto se znalo da ostajem u školi za nastavnika letenja pred kraj obuke moj nastavnik mi je dao u zadatak da umesto njega vršim pripremu letenja i kritiku po obavljenom letenju. Ispitni let je bio dvanaestorka u formaciji klin, smaknuti poredak. Nalet je bio 130 letova sa 75 časova. Školovanje smo završili mesec dana ranije i šalju nas na odmor bez unapređenja u čin potporučnika i bez plate sa kompletnom oficirskom uniformom, što je bio presedan u dotadašnjoj praksi.


Ja pored avionu 213	Moja grupa sa 213 na proslavi 20. godina, 1974. g.

Ova strana je promenjena:

26-01-2007